уторак, 27. септембра 2022.

Страшни гост

Морате прочитати

- Спонзорисани садржај -

У ком тренутку је Запад изгубио себе самог? Негде на дугој линији изгубио је представу о себи, и од тог трена почео је да се распада. Невероватна ствар је гледати како се нешто моћно руши.

Како је Запад уопште настао? Западна култура је започела у старог Грчкој, али су Римљани, а не Грци, изградили Запад. (Александар Велики је отишао на исток, а не на Запад; да је отишао на запад, Запад би био апсолутно Грчки). Римска република, коју је наследило Римско царство, дефинисала је Запад. Римљани су запањили свет.

- Спонзорисани садржај -

Шта је оно што чини нешто јаким? То је јединство. Сви марширају у истом смеру, са истом сврхом, под изванредним вођством. Много векова, Римљани су представљали управо то, иако су се дешавали одређени пропусти који су доводили до унутрашњег хаоса. Али, увек су се опорављали од њега. Све док није… Шта је срушило Рим? То је била ванземаљска религија, религија увезена са Блиског истока. ХРИШЋАНСТВО је окончало Римско царство. Оно је у темељу променило карактер Римљана.

Интереси хришћанства нису били слични интересима Рима. Хришћани су били опседнути својим личним спасењем. Величина и слава Рима, око којег су се некада ујединили сви Римљани, није била хришћанска идеја. Исуса Христа су погубили Римљани. Хришћанство је било окренуто ка Јерусалиму, а не ка Риму.

Рим је прогутао отровну пилулу – идеју, религију која није била римска – и тако је Рим пропао. Подлегао је псеудоморфизму: лажна форма. (Ако погледате данашњу Африку, видећете да је уништена псеудоморфизмом. Африканци морају да се поврате, ослободивши се псеудоморфног и колонијалног хришћанства и ислама).

Запад је вековима лежао у рушевинама (мрачно доба), све док се није догодило нешто изванредно. Хришћанство, које је убило Рим, васкрсло је Рим. Рим је првобитно био велика војна сила. Сва његова политика се вртела око рата и сви његови водећи богови били су богови рата. Нови Рим је био велика верска сила, са центром на Римокатоличкој цркви, која је била верска верзија Римског царства, са папом као царем. Чак је и религији потребна војска, па су је за католичанство опремили Свето римско царство и друге европске државе, које су све биле католичке и које су биле потпале под религијску моћ папе. У ствари, старо Римско царство је поново успостављено под римокатолицизмом.

Римска република прешла је у Римско царство, које је прешло у Римокатоличко царство. Можете видети да је Рим био кључ целе ствари. Рим је био средиште јединства, колективизма, заједничке сврхе, заједничке и јединственог погледа на свет.

Онда је Римокатоличко царство пало, као и Римско царство пре њега. Убица је поново било хришћанство, али овог пута нова варијанта хришћанства: протестантизам, протест против католичког хришћанства. Тамо где је католицизам био само колектив, протестантизам је био управо супротно. Све се односило на појединца.

Првобитно Римско царство је пало јер га је поткопала заокупљеност појединих хришћана њиховим личним спасењем. Ново Римско царство – Католичка црква – поткопано је заокупљеношћу протестаната њиховим личним спасењем.

Запад је требао пропасти због протестантизма, јер то више није био Запад.

Али, протестантизам је имао чудан трик. Показало се да је савршена религија за изградњу онога што би се могло назвати још једном варијантом Римског царства (у смислу велике уједињујуће идеје, која је ујединила све западне силе). Протестантизам је председавао финансијским царством, царством предаторског капитализма, коме су се поклониле све западне силе. Новац је био много бољи, стварнији и присутнији Бог од хришћанског Бога. Протестантизам је био верско крило грабежљивог капитализма. Сада је, уместно спасених и проклетих, свет подељен на богате (спасене) и сиромашне (проклете). Ваше богатство је указивало на то да ли вас је Бог учинио једним од Изабраних.

Протестантски појединац гледао је на спас своје душе путем своје протестантске вере, а на спасење свог тела кроз свој грабежљиви капитализам, који му је дао завидан начин живота.

Запад се више бавио индивидуализмом него колективизмом, али је капитализам и сам био облик колективизма, јер је економски ујединио све западне нације у један међусобно повезан систем трговине, производње и потрошње. Супер богати су се осећали као код куће где год да су били.

Предаторски капитализам био је ново Римско царство, с банкама које су служиле као нове катедрале, милионери као кардинали, извршни директори као бискупи, а менаџери као свештеници. Свака нација је имала свог папу – шефа њене централне банке. Тамо где је католички папа био одговоран за духовно благостање свих католика, финансијске папе су биле одговорне за финансијско благостање својих нација (тачније, националних елита).

Али, грабежљиви капитализам води до дивље финансијске неједнакости, до бездушних послова који уништавају душу, до све веће експлоатације, глобалног загађења и мноштво болести. За многе је предаторски капитализам потпуно зло.

Сада, када толико људи на Западу више није уједињено иза грабежљивог капитализма, поставља се питање: чему Запад служи? Која је сада његова дефинишућа идеја?

Политички систем који се користио за стварање предсторског капитализма (систем плутократије; олигархијски систем који ставља огромну моћ у руке неколицине, који контролишу новац) био је ,,демократија,” такозвана моћ народа. Она је била лажни систем, осмишљен тако да се људи осећају оснаженима, иако то нису. Сви сисари су ишли с њом. Тек сада многи људи почињу да увиђају да је демократија катастрофална и да једноставно учвршћује моћ плутократских олигарха.

Демократија у земљама попут САД и Велике Британије води се на контрадикторној основи, а не на споразумној. Ако гласате за странку А, али њена омражена ривалска странка Б буде изабрана на власт, то нећете доживети као тријумф демократије, моћи људи, већ као да сте подвргнути тиранији фракције коју презирете.

Демократија, с обзиром на чињеницу да се изражава кроз сукобљене стране, не промовише јеиднство, заједничку сврху, колективизам. Она инхерентно производи поделе, мржњу, поларизацију, различите вредности, културне ратове, сукобљене идеологије. То је рецепт за катастрофу.

Запад је постао потпуно атомизиран и фрагментисан. Не постоји заједничка сврха. ,,Мултикултурализам” је буквално прослава разједињености, гетоизације, стварање различитих група, које марширају у супротним смеровима.

Бенџамин Френклин је рекао: ,,Морамо, заиста, сви да висимо заједно, или, сасвим сигурно, сви ћемо висити одвојено.” Данас сви висе одвојено.

Запад је, када је успевао, увек имао јединство сврхе. Сада то нема, а то значи да је његов пад неизбежан. Запад не зна шта ради, нити куда иде. Изгубио је идентитет. Не зна чему служи. Нема циљ. Политички, културно, економски, религијски, филозофски и научно је подељен на све могуће начине.

Освалд Шпенглер, аутор књиге Пропаст Запада, рекао је да је трулеж на Западу настала у 19. веку. Он је написао: ,,[19. век] је била зима Запада, победа материјализма и скептицизма, социјализма, парламентаризма и новца.”

Шпенглер је веровао да би двадесети век могао на неко време променити игру: ,,Али, у овом веку, крв и инстинкт ће повратити своја права против моћи новца и интелекта. Ера индивидуализма, либерализма и демократије, хуманитаризма и слободе ближи се крају. Масе ће с резигнацијом прихватити победу Цезара, јаких људи, и покориће им се.”

Шпенглер је посебно мрзео демократију и начин на који је контролисана новцем (предаторски капитализам): ,,Кроз новац, демократија постаје сопствени уништитељ, након што је новац уништио интелект.”

Он се бунио против водећих медија: ,,Данашња штампа је војска са пажљиво организованим оружјем, новинари су њени официри, а читаоци њени војници. Читалац нити зна, нити би требало да зна у које сврхе се користи и коју улогу треба да има.”

Све се то може рећи и о друштвеним мрежама, које су највећа антиинтелектуална сила икада ослобођена. Колико интелектуалаца има на друштвеним мрежама и колику публику они имају?

Друштвене мреже говоре о старлетама и њима сличнима. Нико не може тврдити да они доприносе напретку људског интелекта.

Држава је готова када почне да бира и да воли оно што је штетно.

Запад је потресен културним ратом између конзервативаца усмерених на родитеље и традицију, с једне стране, и супротстављених либерала, с друге стране. Први имају апсолутно веровање у древне и оронуле бесмислице, а други немају никакву сврху, па наседају на све. Сви путеви и све истине, њихова је парола. Сви су у праву (осим оних који се с њима не слажу), њихова је парола. Кажу да нема апсолутне истине. Све је субјективно и релативно, њихова је парола. Хаос стоји у основи свега, њихова је парола. Постојање је мистерија која се никада не може решити, њихова је парола.

Г. К. Честертон је рекао: ,,Кад људи престану да верују у Бога, они не почну веровати у ништа; они почну веровати у било шта.” Веровање у било шта је исто нихилистично, као и веровање у ништа. То значи да ништа није свето.

Запад је захваћен нихилизмом. Ово је била једна од примарних тема Ничеа. Он је чак схватио колики је и сам нихилиста. Рекао је: ,,Тек недавно сам себи признао да сам до сада био нихилиста од главе до пете. Енергија и темељност са којом сам, као нихилиста, марширао напред, су ме превариле у вези са овим фундаменталним принципом. Када неко напредује ка циљу, чини се немогућим да би ‘бесциљност, сама по себи,’ била основни темељ вере.”

Ничеова филозофија – будући да је била деструтивна према Апсолутној Истини (,,Бог је мртав”) – заиста је била примарни вектор нихилизма, постмодернизма, егзистенцијализма, субјективизма и релативизма (који је назвао ,,перспективизмом”). Ниче је мислио да је његов ,,Супер човек” служио као противотров за нихилизам, али нема сумње да је Ничеова филозофија заправо учинила огроман допринос ономе што је Ниче највише мрео – Последњем човеку. То је зато што, ако мање-више нико не усвоји поглед на свет Супер човека, преостају само Последњи људи. Када убијете Бога, стварате културу Последњег човека на свим путевима и са свим истинама, а то је била нежељена последица Ничеовог рада. Он је много допринео свему ономе што је највише мрзео – тоталној осредњости.

Ниче је рекао: ,,Бог је мртав. Бог остаје мртав. И ми смо га убили. Како да утешимо себе, убице над убицама? Оно што је најсветије и најмоћније од свега што је свет до сада поседовало, искрварило је под нашим ножевима: ко ће нам избрисати ову крв? Којом водом можемо да се очистимо? Које завете помирења, које свете игре морамо измислити? Није ли величина овог дела превелика за нас? Зар ми сами не морамо постати богови само да бисмо изгледали достојни тога?”

Величина дела је заиста била превелика. Нико није сматрао да мора да постане бог као одговор на то. Уместо тога, они су постали Последњи људи и проповедали су религију удобности, религију Ignavi.

Ниче је написао: ,,’Открили смо срећу,’ рекоше Последњи људи и трепнуше.’ И овде је завршио први Заратустрин дискурс, који се такође назива и ‘Пролог,’ јер га је у овом тренутку вика и весеље мноштва прекинуло. ‘Дај нам овог Последњег човека, о Заратустра,’ – повикали су – ‘претвори нас у Последње људе! Онда ћемо ти на поклон дати Супер човека!’ И сав народ је ликовао и шкргутао зубима. Заратустра се, међутим, растужио и рекао свом срцу: ‘Они ме не разумеју: ја нисам уста за њихове уши. Можда сам предуго живео у планинама; превише слушао потоке и дрвеће: сада им говорим као козарима. Моја душа је мирна и бистра, попут планине ујутру. Али мисле да сам хладан и ругач са ужасним шалама. Сада ме гледају и смеју се: и док се смеју мрзе и мене. У њиховом смеху има леда.'”

Ниче је вероватно сумњао да би се његова порука могла лако показати катастрофалном. Да би урадио оно што је хтео, било му је потребно да се људи заљубе у Супер човека. Уместо тога, бојао се да је Последњи човек много привлачнија фигура, што се на крају и испоставило. Људи желе лак пут – пут Последњег човека – а не тежак пут Супер човека. Када је Ниче убио Бога, замишљао је да крчи пут Супер човеку, али све што је учинио било је то да је заправо рашчистио пут Супер човековој супротности, Последњем човеку. ,,Сви путеви и све истине” либерализма били су директни исход смрти ,,једног пута и једне истине” Божје. Последњи људи желе да верују у све што им се свиђа, што им чини живот лакшим и угоднијим, а Ниче је за њих створио тај простор, убијајући Бога.

Неопходно је вратити Бога – ЈЕДНУ АПСОЛУТНУ ИСТИНУ. Не можемо вратити старог Бога, али свакако можемо учинити нешто још изузетније: пронаћи ИСТИНИТОГ БОГА, Бога који не може умрети. Истински Бог је РАЗУМ, али либерали желе само емоције, мистицизам, перцепцију, веру и субјективно искуство. Либерали су највећа претња са којом се свет икада суочио, јер су тако фанатично супротни ЈЕДНОЈ ИСТИНИ. Либерали су усмерени на толерисање свих и свачега, сваке усране идеје која је икада продата. Они не знају ништа. Либерално самоизражавање окончало је Запад, баш као што је хришћанство самоизражавање, тежња ка самоспасењу, окончало Римско царство.

Сви либерали имају Спаситељски комплекс. Сви они верују да спашавају свет и да чине дивне ствари. Дефинише их њихова самодопадна морална супериорност, њихова непрестана сигнализација врлина. Они заправо уништавају свет. Они су катастрофа за људску еволуцију и највећа претња са којом се човечанство икада суочило. Може постојати само једна последица ,,свих путева и свих истина,” а то је потпуна осредњост, потпуна ситничавост и тривијалност, и, коначно, апсолутни нихилизам.

Ниче је то покушао да спречи, али се, у ствари, и сам показао као један од примарних промотера овог погледа на свет, а све због тога што је изнео идеју – Супер човека – коју типична осредњост никада не би могла пригрлити, па би уместо њега подразумевано изабрала Последњег човека. Како се испоставило, нацизам је био практични израз идеологије Супер човека. Хитлер је открио да се немачким масама може рећи да припадају Аријевској господарској раси и они су се осећали као Супер људи. Пре нациста, Јевреји су себе називали Изабраним народом. Американци су веровали у своју изузетност и очигледну судбину. Британија је рекла да сунце никада није зашло за њихово царство. Римљани су мислили да су они врхунац људског развоја. Спартанци су цео свој систем посветили стварању најбољих војника које је свет икада видео. Перикле из Атине одржао је свој чувени загробни говор. Рекао је: ,,… требало би свакодневно да гледате у величину Атине каква она заиста и јесте и требало би да се заљубите у њу. Када схватите њену величину, онда размислите да су је величанственом учинили људи са авантуристичким духом, људи који су знали своју дужност, мушкарци који су се стидели да падну испод одређеног стандарда. Ако су икада пропали у неком подухвату, одлучили су се да у сваком случају граду не треба недостајати храбрости, и дали су свој најбољи допринос који су могли дати. Дали су своје животе, њему и свима нама, а за себе су добили похвале које никада не старе, најлепше гробове – не гробове у којима су положена њихова тела, већ где њихова слава остаје вечна у човечјем уму, увек ту у правој прилици да подстакне друге на говор или на акцију. Јер славни људи имају за спомен целу земљу: не истичу их само натписи на њиховим гробовима у њиховој земљи; не, и у страним земљама, не у било каквом видљивом облику, већ у срцима људи, њихово сећање остаје и расте. На вама је да покушате да будете попут њих. Одлучите се да срећа зависи од слободе, а слобода од храбрости.” Арапи су од никога постали светски освајачи када им је Мухамед рекао да се покоре Алаху и да ће их Алах за то наградити.

Да би држава успела, потребно јој је апсолутно уверење да јој је суђено да влада светом. То је управо оно против чега се либерализам највише бори и зато је безвредан, бескористан и гарантовано ће пропасти, али тек након рушења Царства. Још од 1950-их, а посебно 1960-их, либерална контракултура уништава Запад све бржим темпом, а друштвене мреже ће доказати коначну детонацију која ће експлодирати на Западу. Запад је извршио самоубиство. Његов загрљај безвредног предаторског капитализма га је убио. Запад је одбио да ревалоризује све вредности.

Треба само погледати Кину да бисте видели да је она све оно што Запад није. Зато ће Кина сигурно победити. Кина, а не Запад, ново је лице Римског царства, нова верзија Католичке цркве, нова уједињена сила са осећајем апсолутне судбине. Кинески лидери су колико год могу нелиберални и зато ће цео свет ускоро морати да призна Кинеско царство, нови Рим.

Радујем се томе на много начина. Уживам у апсолутном слому западног либерализма који није промовисао ништа осим слабости и осредњости и учинио је све што је у његовој моћи да убије изузетност и уништи Истину.

Ниче је крајем 19. века рекао: ,,Оно што говорим је историја наредна два века. Описујем оно што долази, оно што више не може бити другачије: појаву нихилизма. Ова историја се може повезати и са садашношћу; јер овде је на делу сама потреба. Ова будућност говори и сада у сто знакова, ова се судбина свуда најављује; на ову музику будућности и сада су навучене све уши. Већ неко време читава наш европска култура се кретала ка катастрофи, са измученом напетошћу која расте из деценије у деценију: немирно, насилно, безглаво, попут реке која жели да дође до краја, која се више не одражава, која се плаши да рефлектује.”

Катастрофа је на помолу. Сви то знају. Човек се томе мора радовати. Стари свет мора пасти пре него што се нови свет може појавити.

Ниче је рекао: ,,Нихилизам нам је пред вратима: откуд нам овај најстрашнији од свих гостију?”

Нихилизам има једну врлину. Доводи трулу, ужеглу идеологију, попут екстремног либерализма, до свог неизбежног краја.

Конзервативце који верују у један пут и једну истину можете замислити у новој верзији једног пута и једне истине. Они разумеју основни концепт. Не можете претворити либерале који верују у све путеве и све истине у оне који верују у један пут и једну истину. Они уопште не разумеју концепт и активно му се противе и траже његово уништење.

Али, они су предодређени за кланицу. Кинези долазе, а либерали се немају где сакрити.

Скромни хвалисавци, сигнализатори врлина и ратници социјалне правде никада неће зауставити Кинезе. Урнебесна и трагична ствар је та што верују да могу победити Кинезе морализујући их и проповедајући им. Кинези не слушају. Они имају боље ствари да учине од свог времена. Настављају са планом да заузму свет.

,,О браћу моја, јесам ли онда окрутан? Али каже: и оно што пада треба гурнути!” – Фридрих Ниче

- Спонзорисани садржај -

Још вести

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Унесите свој коментар!
Унесите овде своје име

- Спонзорисани садржај -

Најновије вести

- Спонзорисани садржај -